Poslednjih nekoliko godina gotovo da nema investitora ili izvođača radova koji nije čuo istu rečenicu: „Nemamo dovoljno ljudi na gradilištu.“ Građevinski radnici u Srbiji su, čini se, sve ređa pojava kad je reč o kvalifikovanom kadru: zidari, tesari, armirači, fasaderi, keramičari, rukovaoci mašinama, pomoćni radnici – svi su podjednako traženi, a svi podjednako teško dostupni.
Ovo nije problem koji se pojavio preko noći. Do njega je došlo postepeno, kroz nekoliko procesa koji su se odvijali paralelno – odlazak iskusnih majstora u inostranstvo, sve slabije interesovanje mladih za zanatska zanimanja i, sa druge strane, nagli zamah građevinskog sektora koji je doneo više projekata nego što tržište rada može da isprati.
Promenio se i sam način gradnje. Rokovi su kraći, na jednom projektu radi više specijalizovanih izvođača istovremeno, koriste se novi materijali i tehnologije, a faze radova su preciznije uklopljene jedna u drugu. To znači da više nije dovoljno imati „dovoljno ruku“ na gradilištu – potrebni su tačno određeni profili, tačno onda kada faza za koju su zaduženi počne.
Otkad traje nedostatak radne snage u građevini?
Nedostatak kvalifikovanih majstora postojao je i ranije, ali je postao teško previdiv sa novim talasom intenzivne gradnje. Stanogradnja je ubrzala, krenuli su veliki infrastrukturni poduhvati, niču poslovni i industrijski objekti, a uz to i sve veći urbani projekti – i sve to istovremeno traži radnike.
U isto vreme, deo domaćih majstora otišao je da radi u zapadnoj i centralnoj Evropi, gde su iste veštine jednako tražene, često uz bolju platu.
Generacija iskusnih zanatlija polako izlazi iz aktivnog rada, a mlađih koji bi ih zamenili jednostavno nema dovoljno.
Građevinski bum je podigao potražnju
Kad se paralelno grade stambeni kompleksi, poslovni objekti, putevi i industrijska postrojenja, dešava se nešto očekivano – svi traže iste profile za angažovanje, u isto vreme. Armirači i tesari su na vrhu liste, ali problem se ne zaustavlja na njima. Nedostaju i pomoćni radnici, i specijalizovani majstori, i rukovaoci mehanizacijom.
Situacija postaje najteža kad treba brzo popuniti veći broj pozicija – recimo kad projekat kreće, a tim još nije kompletan.
Faze gradnje se lančano oslanjaju jedna na drugu
Savremena gradnja funkcioniše kao lanac: jedna grupa radnika završi svoj deo, druga mora gotovo odmah da preuzme. Kad nedostaje samo jedan profil – recimo armirači ili tesari – to se oseti kroz ceo projekat. Kašnjenje u jednoj fazi lako se prenese na sledeću, pa onda i na sledeću posle nje.
Zato je danas radna snaga postala deo planiranja projekta, a ne nešto što se rešava usput, kad se problem već pojavi.
Zašto domaće tržište rada više ne pokriva potrebe
Nekoliko situacija se poklopilo u istom trenutku: gradnja je ubrzala, deo majstora je otišao u inostranstvo, mladi sve ređe biraju zanatska zanimanja, a postojeća radna snaga nije dovoljna. Kad se sve to sabere, dolazi se do jednostavnog zaključka – dostupnih radnika je sve manje u odnosu na ono što tržište traži.
Zbog toga se sve više građevinskih kompanija okreće rešenjima van granica Srbije i angažuje strane radnike u Srbiji kako bi popunila nedostajuće pozicije na gradilištu.
Privremeno angažovanje kao fleksibilno rešenje
Ovakav pristup radnoj snazi polako postaje pravilo u građevinskom sektoru – jer je trošak kašnjenja na gradilištu skoro uvek veći od troška privremenog angažovanja radnika. Kompanije koje planiraju unapred, tri ili šest meseci pre početka radova, koliko im radnika treba i kada, imaju znatno manje iznenađenja na terenu.
Privremeno angažovanje preko agencija za zapošljavanje – umesto da grade sopstveni tim od nule za svaki projekat, kompanije se oslanjaju na agenciju koja im obezbeđuje radnike tačno onda kada su potrebni, a zatim ih po potrebi zamenjuje ili raspoređuje na sledeći projekat. Ovakva fleksibilnost je posebno vredna u građevini, gde se obim posla menja iz faze u fazu, a strani radnici u Srbiji sve češće postaju deo tog rešenja – od armirača i tesara do pomoćnih radnika na gradilištu.